Zlata je voljela svoj Mostar. U njemu je živjela i u Mostaru je pokopana.
Sjela bi za radni stol. Privukla stari pisaći stroj. I pisanje je počelo. Misli. Tipkanje.
Pa ritualna kratka stanka brisanja stola. Pa opet tipkanje.
I izvješće, komentar, reportaža bez obzira na formu brzo bi bili gotovi.
Piše: MIROSLAV VASILJ ZA DNEVNIK.BA
Zlata Brbor imala je lakoću pisanja. Sjajnu dikciju. Novinarski duh. Okupljala je mlade ljude oko sebe. Imala je beskrajnu socijalnu inteligenciju.
Otvorena. Izravna. Baš onakva kakav novinar treba biti. Često bi znala reći – puno je onih koji se bave novinarstvom, ali malo je novinara!
Nakon odlaska u mirovinu tiho nas je napustila. A radila je u najtežem mogućem vremenu. Vremenu rata. Vremenu kada smo bili ostavljeni, sami, opkoljeni. Vremenu kada nam je Radiopostaja Mostar bila jedini izlaz u svijet. Vremenu u kojem nije bilo interneta.
Vremenu kada je Momčilo Perišić upravo preko tog radija najavljivao kako će gađati Mostar i ubijati civile. Vremenu kada nam je radio bio i informacija, i zabava i edukacija. Vremenu kada je HVO branio i spašavao civile na slobodnim područjima bez obzira na nacionalnost.
Zlata je voljela svoj Mostar. U njemu je živjela i u Mostaru je pokopana. Bila je i hrabra žena. Jer trebalo je hrabrosti u ratnim i poratnim vremenima ukazivati na mnoge nelogičnosti i nepravde. Jasno je da profesionalci ulijevaju poštovanje, divljenje, ljubav, i dakako veliku zavist.
Zato Zlati ni mrtvoj ne daju mira. Pišu laži i raduju se smrti jedne žene. Kao što u životu nije trpjela patetiku vjerojatno bi joj sada išlo na živce i grozila bi se iskazivanje pretjerane žalosti nakon njezine smrti. I zato je umjesto klasičnog nekrologa možda najbolje konzultirati ono najbolje i najljepše napisano. Ono što stoji u Knjizi nad knjigama – Bibliji.
Možda je zbog ove hajke na našu Zlatu baš prigodan jedan dio Davidovog
Psalma 62 – Bog jedina nada.
Bog – jedina nada
Samo je u Bogu mir, dušo moja,
samo je u njemu spasenje.
Samo on je moja hrid i spasenje,
utvrda moja: neću se pokolebati.
Dokle ćete na bijednika nasrtati,
obarat’ ga svi zajedno,
k’o zid ruševan il’ ogradu nagnutu?
Urotiše se da me s visa mog obore,
u laži uživaju;
ustima blagòslivlju,
a u srcu proklinju.
Samo je u Bogu mir, dušo moja,
samo je u njemu nada moja.
Samo on je moja hrid i spasenje,
utvrda moja: neću se pokolebati…
